ČEKANJE….

Čekao sam neki drugi dan, ovaj me je udarao po temenu, poput iznenadnog vetra, u mirnom delu univerzuma.

Čekao sam neku drugu ženu, sa drugačijom bojom kose, lepšim osmehom, krupnijim očima. Pojavila se ta plavuša niotkuda, streljala me pogledom i totalno ubila pričom kako je osmeh rešenja za sve probleme.

Čekao sam neki drugi autobus, zelen kao kivi, pojavila se neka šklopocija od koje mi se povraćalo.

Čekao sam nekog drugog, običnog i ne mnogo napornog čoveka, onog što ne nosi duplog sebe na kičmi. Dočekao sam sebe. Bilo je to samo uzaludno osmehivanje i očekivano razočarenje, bedno koračanje ka smrti.

Čekao sam neki drugi dan, nalik na bilo koji lepši i smisleniji trenutak, očekivao sam da je vreme da se pojavi konačno, pokloni se i skoči mi u zagrljaj. Nisam ga dočekao.

 

 

IZMEĐU OSTALOG

 

Između ostalog ostaje praznina

Pokunjenost i strah

Bolesnički pogled ili

Nekontrolisano smejanje.

 

Između ostalog ostaješ go i bos

U sred pustinje, grada,

Oslobođenog od trave i drveća.

 

Između ostalog ostaju ožiljci na rukama

Kao spomenik nekom

Prošlom naličju života.

 

Između ostalog

Ostao sam samo ja

Da se poklonim svojim precima

I zahvalim se, da,

Kao popularni pevač narodnjačkih hitova.

 

Između ostalog zagrli neku dobru ženu

Istopi se u njenom zagrljaju.

Između ostalog, potegni, prijatelju,

Iz flaše ili aktiviraj revolver

Koji si nasledio od oca.

Između ostalog, skloni se,

Ako nisi spreman da potegneš.

Između ostalog, potapši me po ramenu.

Budi isti kao tvoji predhodnici.

 

Sudbina

Ubiće nas mesečina

U najgore vreme,

Pred sam kraj sveta.

Ubiće nas mesečina ili zvuk iz dubine srca.

Ubiće nas čemer

Ili dim iz šolje, napunjene kafom.

Ubiće nas neposotojeća senka,

Bivši čovek sa automatom.

Ubiće nas Graševina, Šardone, Bela Sangrija

Ili nešto jače.

Ubiće nas jogurt,

Aflatoksin ili bilo šta drugo u njemu. Ponovo!

 

Ne očekuj milost od smrti,

Ne očekuj milost od njenih derivata.

Potraži spas u ljubavi,

Zavoli opet ili se vrati na stare staze.

 

Ubiće nas mesečina, zalutali metak

Rasporiće ostatke života u nama.

Ubiće nas glasovi bez smisla,

Ni tišina nas neće preskočiti.

Ubiće nas senka nekada pitomog

I čistog grada.

Ubiće nas sirotinja

Iracionalni strah koji

Kao da smo sami napravili

U žaru dečije igre.

 

Ubiće nas slepo oko,

Dubina,

I želja da ostanemo svoji,

Makar se svet srušio.

Ubiće nas život

Jednog majskog prepodneva,

Oterati nas pred liticu

I poželeti srećan put.

Prigrli ga, tad, kao nikad,

Poljubi poslednji put i prepusti se,

Oslobodi srce za neku novu igru.

VIDIM TE U MRAKU

Vidim te u mraku

Dok se odžaci na sivim,

Metalik sivim, zgradama,

Umorni i zaboravljeni,

Krive pod ogluvelom mesečinom.

 

Vidim te u mraku,

Tvoj sjaj iz oka

Obasjava čitav moj horizont.

Vidim te u mraku

Među krošnjama četinara si, lutaš,

Boriš se sa besmislom

Koji te steže za butine

I smeje se.

Čujem te, da,

Dobro te čujem

Kako u sinusoidnom ritmu dišeš

Ponosno, sa stilom.

 

Vidim te dobro kad sediš

I čitaš onu knjigu, kupljenu

U onoj knjižari preko puta Pozorišta,

Prepoznajem ta stopala pod zadnjicom.

Vidim te u mraku,

Nećeš nikad izaći iz mojih

Najluđih snova.