UŽIVANJE

Uživanje je bolest

Koju priželjkuju nesvesni

Oni mršavi tipovi, uskih ramena,

Oni što puštaju bradu

Da izgledaju starije i iskusnije.

 

Uživanje ne postoji bez zaludnih i uzaludnih

Uživanje je strah bez kostiju,

Umor posle predugog pešačenja

I mast na bradi posle gibanice.

 

Uživanje je strah,

Uživanje je samo strah,

Ugljena prašina na pogrešnom mestu

U pravo vreme.

 

Uživanje je samo reč,

Obična, izlizana,

Samo reč bez pokrića.

 

 

Advertisements

Nesećanja

Ne sećam se više ničega. Izbledele su slike značajnih pogleda, nestala je energija zagrljaja, ostala je samo strnjika, da po njoj hodam bos.

Ta strnjika mi dođe kao rođendanski poklon od svih mojih nedosanjanih snova, uplakanih lica i neprospavanih noći.

Ne sećam se više kome sam pisma slao, pisao pesme i uskakao kroz prozornoću. Ne sećam se imena, boje glasa. Ničega. Samo smo strnjika i ja tu, kao dvoje zaljubljenih  i srećnih, nesvesnih kakav ih pakao čeka na sledećoj krivini.

Ne sećam se ni sebe, onog, nekad, slatkog, plavog, dečkićaa. Nestao je, kao stoletne Majdanpečke šume pod naletom moćnih mašina, nemoćne pred progresivnim širenjem rudnika. Možda drhti pod nekom strehom, kao i svaki drugi ker, odbačen od sveta, gladan, ispijenog pogleda. Ne bih ga prepoznao kada bi se sreli.

Ne sećam se, da, to je najbezbolnija prosta rečenica koju možeš da izgovoriš u svakoj pomrčini.

POKUŠAJ

Ne ide mi poezija

Kada si ti u pitanju jer,

Kada te pogledam,

Vidim da si ti poezija

Draga moja

 

Poezija je tvoj pogled

Naoštren kao nož

I usmeren ka meni.

Poezija je tvoje lice

Pune usne, osmeh, duga kosa,

Poezija je boja tvog glasa

I svaki korak koji napraviš.

 

Ne ide mi poezija

Kada si ti u pitanju

Jer si ti poezija, draga moja,

I svaki trenutak sa tobom.

Vrhunska poezija.

VARIJACIJE NA TEMU

Želim da ti kažem da ne patim zbog tebe.Ja maštam o tebi, i, često je to, da ti kažem u poverenju, lepši deo dana koji provedem. A znam da mi ne veruješ.

Maštam o tebi, o nama. Maštam i o drugim stvarima, recimo o tome da na kruzeru obiđem Azurnu obalu, ili krenem putem Vaska de Game. Nije to nemoguće. Naprotiv. Nisi svesna šta sve može čovek sa par stotina eura u prednjem levom džepu.

Možda je to maštanje nešto neophodno za život, za potragu za saznanjem i koordinatama za pravi život ili za Život.

Verujem da si i ti pomalo sluđena u traganju za zadovoljstvima, u potrazi za mirom. Taj mir je precenjen, jer ga je najviše u smrti. A o njoj se ne priča.

Znaš, često maštam da postanem bolji,

Da napravim čamac koji ne može da potone, da, čamac, lepši od onih Venecijanskih gondola, takav da primi sve dobre ljude i plovi rekama. I ne moram ja da upravljam njime, nije to bitno. Bitno je da on nosi tvoje ime i da nikad ne prestane da plovi.

Maštam da jednog oblačnog popodneva, negde u Rimu, Parizu, Pragu, Beču ili Londonu, izvadim iz svog ranca kišobran i otvorim ga tačno onog momenta kada padne prva kap kiše na novu frizuru neke nepoznate žene, da ponudim da joj nosim taj kišobran iznad glave dok gazi mokre pločnike, maštam da si ti ta nepoznata žena, i da me hipnotišeš svojim krupnim očima. Ipak, svestan sam da su veće šanse da se sve to dogodi u Valjevu, Kruševcu, Šapcu ili Vršcu, i da me oteraš kao psa kamenom.

Maštam da taj Bolji ja klekne pred tobom u nekoj zabačenoj ulici ili sokaku, da svojim telom napravi most kojim ćeš preći preko neke dosadne bare i nestane potom, ne tražeći ništa, sem da o tome nikom ne pričaš. I ne želeći ništa, sem da Svevišnji ponovo pošalje njega kad se nađeš u sličnoj situaciji.

Nije teško maštati, znaš. Potebno je samo malo volje i beskrajno mračna soba, provetrena pred spavanje, telefon na punjaču, slušalice u ušima, i „Sretenje“ Vranjkovićevo sa druge strane slušalica. Da, možda je potrebna i čaša nekog vina, Tamjanike ili Graševine, svejedno. Potrebna je i hrabrost, ili kosmička ludost, da se napiše sve to.

Eto, to sam hteo da ti kažem, zagledan u poslednji list kalendara na zidu, pred odlazak u noć, u potragu za nekim novim mikro smislom.

 

ČEKANJE….

Čekao sam neki drugi dan, ovaj me je udarao po temenu, poput iznenadnog vetra, u mirnom delu univerzuma.

Čekao sam neku drugu ženu, sa drugačijom bojom kose, lepšim osmehom, krupnijim očima. Pojavila se ta plavuša niotkuda, streljala me pogledom i totalno ubila pričom kako je osmeh rešenja za sve probleme.

Čekao sam neki drugi autobus, zelen kao kivi, pojavila se neka šklopocija od koje mi se povraćalo.

Čekao sam nekog drugog, običnog i ne mnogo napornog čoveka, onog što ne nosi duplog sebe na kičmi. Dočekao sam sebe. Bilo je to samo uzaludno osmehivanje i očekivano razočarenje, bedno koračanje ka smrti.

Čekao sam neki drugi dan, nalik na bilo koji lepši i smisleniji trenutak, očekivao sam da je vreme da se pojavi konačno, pokloni se i skoči mi u zagrljaj. Nisam ga dočekao.