Putovanje kroz krošnje drveća u poslednjoj prašumi na Balkanu

    Stajao je na terasi malog stana i gledao gradske ulice. Promuklo brujanje automobila podsećalo je na neku poznatu pesmu.

-Koliko godina mora da prođe da izađem iz ove monotonije i krenem u potragu za izgubljenom vrelinom Sunca? Ovaj mrak, … izgleda mi kao težak jendek. Gde sam ja? Na vrhu ili na dnu? Zašto stojim ovde? Bez cilja, želje?Šta ću na ulici? Da me ljudi vide. Šta to interesantno imaju na meni da vide? Šta ću ovde? Da kukam i čekam nešto što nikako da se pojavi? Mrzim ovakve situacije! Gde su svi oni koji rešavaju sve probleme?Provode se po Javnim kućama! Ha! (Ne deri se, konju, probudićeš nekog).Ušao je u sobu i zatvorio  vrata. Seo je na krevet.

-Samoća je tako dosadna u dugim noćima, prekriva ti lice tamnim bojama i baca na kolena. Statistika u meni kaže da sam jedini od pet miliona muškaraca, budnih u ovom trenutku, koji sedi i priča sa sobom.

Rudnici oko mene su tako primamljivi ili ,e?! Ma, naravno. „Istina je negde tamo“. Bolje da legnem da se odmorim. Sutra je novi dan.

Isključio je televizor i legao u krevet. Svetlo se samo ugasilo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s