DRUGI DEO: KLONIRANJE

Šumska staza obasjana kapima krvi

Bleda senka je stajala na proplanku. Sunčevi zraci, ostavljeni na tamnom Nebu, probijali su se kroz dimnu zavesu i obasjavali žuti cvet u mokroj travi. Bukov panj je goreo u vatri, pored koje je sedeo omalen muškarac i prevrtao pljeskavice da ne zagore. Pored njega  su četiri leša, komarca, nastradalih u istom momentu. Dim se podigao iznad krošnji i polako nestajao u razređenom vazduhu.

Neki klinci su me gledali i smejali se. Držali su klikere u rukama i treptali svojim nedovoljno sjajnim očima. Ustao sam sa drvene klupe i krenuo niz ulicu. Oni su me samo gledali i smejali se.

 DO JUČE!

Priznajem da sam joj pokidao dugmad sa košulje i

Bacio je na vlažnu zemlju.

Priznajem da sam to lepo isplanirao

I pokušao da to izvedem.

 Ali,

Nikada se do sada

Nisam tako lepo osećao na ženski smrad,

I zbog toga mi je krivo.

ZAŠTO SU ŽENE TAKO ALJKAVE PONEKAD

Zašto kvare trenutke

I pokreću nebitne teme

Kao vagone ispred lokomotive.

Žao mi ih je!

Kraj

 Noć je pala na mali grad i pogasila svetla u domovima. Kartonska kutija je letela kroz vejavicu, škripanje je neutralisalo fijuk vetra.

PRIZNANJE …….ja sam lak muškarac sa svojih devedeset kila

ne želim da se primeti moja senka  i polupa

SAVRŠENA FIGURA

Hrkanje je najveća vrlina koju čovek može da izgubi. Kad hrčeš, čistiš organizam, lepše sanjaš, izazivaš pažnju drugih ljudi, koja je plod zavisti i ljubomore.

Hrkanje, sad i uvek!

Amin, bre!

  Na klimavom stolu i još klimavijoj stolici, pod trešnjom, okružen osunčanim delom hladovine, uspavan blagim vetrom i brujanjem stare mašine, ispljuvan na brzinu i poslan u neasfaltirani svet, ubijam komarce ( pozdrav zaštitnicima životinja) i plaćam, porez mi je za leđima.

Skinuo sam sedmicu i zaustavio šizofreni voz pet kilometara niže.Prelomio sam pogledom prelomljene zrake namenjene prašnjavoj stazi, iskolačene oči su spustile gard i ruke su podignute. Tačka je stavljena a žena koju nisam spomenuo je u travi…samo ošamućena………

Ruka

 Bacio je novčanik u kamen temeljac..

Stojim naslonjen na prozor i ne vidim ništa interesantno. Drhte mi ruke i pogled se suši. Sunce me podseća na kraj dana, spolja narandžasto, unutra bledo-žuto. Još jedna duga, tanka, cigareta je izgorela od sreće. Pogled je potonuo, zajedno sa poslednjim stihom pesme. „Izvini, zapostavila sam te“, ispalo je iz pukotine noći.

Kočnice su se zaglavile…

Dosta si nabijao

rogove u vreću

Vreme je došlo

da se izgubiš

u poljskom

cveću

Zgužvan je predhodni list

                             I zato ne postoji početak.

Blok je pozamašan

                             I sunce ne obasjava kraj………………

 ZALUTALI SMO.

KASNO SAM TO SHVATIO……….

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s