…DAH…..


     Strah. Jedino strah ostaje zakovan za unutrašnje zidove i preti, vreba, snima, provocira i čeka.

 Konvergencija zajedničkog suštinskog razloga i prljava borba dva petla ostaju kao ikona i spomenik budućim čudacima i ludacima. Savršen trenutak, pa udarac.

-Sada je već kraj dana. Nisam baš zadovoljan ali ne mogu da promenim ono što se već desilo. Mislim da polako ostajem sam u gomili a nemam snage da se uklopim. Ne znam da li ću, uopšte, dočekati novi dan.

Kiša je oprala odavno zaboravljene delove sveta. Koračao sam, bolje reći, bauljao, do sebe i svoje tišine, i pokušavao da pobegnem u pećinu. Pospan sam…Ipak ostajem budan. Stojim i kroz prozor posmatram ovaj, meni, sve više, nepoznati svet.

-Još jedan ofrlje proslavljen rođendan. Eh. Šta da se radi. Moram nekako da.. Nije važno. Samo… Nije mi dobro, glava me boli a izgleda imam i visoku temperaturu. Umoran sam. Mada … Zbunjenost i ne snalažljivost, izražena malodušnost i licemerje. Bože,koliko je još takvih na ovom prljavom svetu, u ovom sivom i smrdljivom gradu? Šta ja ovde tražim? Zašto ga slušam?

-Izvini, idem ja. Neću da ti smetam. Vidimo se sutra.

 Uspeo sam, a nisam rekao ni reč. Mmmm. Stojim kao hipnotisan i ne trepćem. Usaglašeni zvuci instrumenata me umivaju i, nakon nekoliko trenutaka, ja sam ponovo spreman za normalno komuniciranje i uživanje.

Deset sati. Odavno se spustio mrak i pokušao da uspava grad. Kiša. Nisam odavno slušao kako kiša udara po asfaltu i krovovima automobila. Sijaju ulice. Da li je moguće da je grad najlepši kada ..Pobegle su reči a ja nemam snage da jurim za njima. Kasno je. Moram da ustanem u šest. Eh. Laku noć, Anđele moj. Tonem u  beskrajnost…

Sedim na klupi, sam, gledam kako mi prilazi nepoznat čovek i uručuje mi pismo. Pokušavam da saznam od njega šta je u pismu i zašto je ono baš za mene, međutim, on se samo okrete i, bez reči, lagano odgega i nestade.

Gledao sam koverat, okretao ga, ali se nisam usuđivao da ga otvorim.

Ustao sam sa klupe i…Ne sećam se. Čuo sam pištanje budilnika. Šest sati. Napolju je još uvek padala kiša, ulice su sijale a oluci na zgradama svirali neku nepoznatu baladu. Odradio sam par čučnjeva i obukao se. Uplovio sam u vazdušnu maglu, stigao na dogovoreno mesto i zaustavio svoje poludele misli.    

One thought on “…DAH…..

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s