Nikada u zemlju


-Napolju je padala kiša. Potoci su se slivali niz krivudave ulice. Sat je pokazivao 00:15h. Sedeo sam sâm i buljio u televizor, pokušavajući da se opustim i odmorim.

Krasta mi se pojavila na ruci. Od sada biram sa kim ću igrati basket. Ne vredi, struja je nestala u trenutku zadovoljstva. Sklapaju mi se oči. Kakva scena, moj Bože. Da li Ti povlačiš takve poteze? Da li Ti štitiš već zaštićeno? Kakva mora. Shvatio sam, ipak, da sam ja taj. Niko mi ništa ne može. „Marš na Drinu“, hoću to da čujem, da se setim kako sam pokretao jedan zarđao mehanizam.

Koliko reči moram da potrošim da bih rekao sve? Hiljadu? Dve? Ne znaš ni Ti! S kim ja pričam? Kakav si ti Bog kad ne znaš odgovore? (Ja te učim da sam tražiš odgovore. Zato ti služi mozak). Šta pričaš? Dosta mi je lavirinata. Provirio sam u onu pukotinu tamo. Prljavo je. Ne bih mogao još jednom da odem do nje. Gde sam ja? Spava mi se.

Zašto sam ovde, a ne tamo? Ko mi garantuje da ću ovde biti sigurniji nego tamo? Šta ću tamo? Samo bih izgubio mesto koje imam ovde. Šta da radim? Zašto uvek ja?(Ućuti). Lako je Tebi.  Ja moram da pazim, a ne Ti. Proviri ti ako smeš. Hajde, junačino! Da te vidim. Nećeš? Idem da tražim novu žrtvu. Leva, desna, to njima treba, da im neko viče i duva za vrat…

Promukli glasovi uleteli su u zvučnik, pretvarajući me u panj bez budućnosti. Zdravo lepotice. Koja te je sila donela i spustila ispred mene? A ona meni opsuje celu familiju i otera me…. A posle dva minuta šeta sa nekim matorcem i sreće njegovu ženu. Kakva šibačina uživo! Kakvi jadnici! Ne znam šta pametno i korisno da kažem na kraju. Drvo nikad neće postati kamen. Uh.

-O tome sam Vam pričao, doktore Popoviću. Razgovara sa „nekim“ tako već četiri dana. Kada završi „razgovor“, legne u krevet i skoro istog trenutka zaspi. Ne budi se dvadeset sati.

-Trujiću, daj mi one fascikle sa stola. Pojačaj „Miansan“, ostale izbaci. Za tri dana ćeš mi reći kakvi su rezultati. Još nešto. Sutra nam dolazi ministar. Kod tebe je sve u redu, samo nemoj da bude problema. Zdravo.

-Doktore! Doktore! Dođite, imamo problema sa Stevanovićem u sobi broj 6. Požurite!

-Dajte mi injekciju. Tako, sada ćeš biti bolje, junačino! Marija, idi i skuvaj mi čaj od kamilice. A ti, Ivana, pokrij ga i zakopčaj dugmad na košulji, ispašće ti grudi. Nije ni čudo što se uzbudio čovek. I, provetri prostoriju. Odoh da popijem čaj.

Izašao je iz prostorije i krenuo niz hodnik. Izašao je na dvokrilna vrata i nestao. Na odeljenju više nikog nije bilo. Samo je miris bolnice još više zavladao, neutrališući mirise parfema medicinskih sestara, i promaja pokupila poslednje ostatke prašine sa poda i zidova.

3 thoughts on “Nikada u zemlju

  1. volim ovakav stil pisanja…malo ljudi zna da preplice i da tu ispadne lepo i razumljivo.
    Ipak, nekoliko vaznih recenica uvek ostane negde izmedju redova.
    e da, htela sam samo da kazem da mi se svidja prica😀

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s