Problem manjina ili uticaj iznenadne prehlade

Dragi moji, vi što još trpite moje pretvaranje energije prstiju u tekst, pokušaću da vas ne udavim pričom o manjinama.

Znate, ja sam, u neku ruku, manjina, koja se svakodnevno susreće sa diskriminacijom svake vrste. Elem, AVAJ! Znate svi, ili barem većina od vas, da sam ja malo čudan i da često radim neke neuobičajene stvari, da se moje lice i ostaci pogleda mogu videti na najčudnijim mestima, u najčudnije vreme. Nije to mnogo važno. Možda sam malo odlutao, pa da se vratim. Eto, ja sam manjina. Zašto?

Prvo, rođen sam pored Mlave, rastao pored Peka, školovao se pored Dunava i Save, a oženio se i trenutno se često mogu videti pored Morave. Sve te belosvetske a naše reke su mi pružile mnogo lepih i manje lepih trenutaka i zbog toga sam im zahvalan. Tu zahvalnost im nikad nisam pokazao klanjajući se pred njima, već tako što nisam pljuvao po njima i svašta još radio, što bi ih uvredilo i u perspektivi ubilo. A manjina sam jer me niko od tih ljudi koji su bili u mojoj trenutnoj blizini, nije prihvatao i ponekad diskretno, ponekad sa jasnim prostim izražavanjem, bio sam upozoravan da nisam poželjan. U početku sam izlazio na kraj sa tim, ignorišući praziluk i to primitivno stanje mozga. Bilo je, tu i tamo, pojedinaca koji su se trudili da prevaziđu prostakluk i primitivizam. Međutim, suviše je kratko to trajalo i na kraju se često ispostavljalo da su samo hteli da mi olakšaju odluku da krenem u neki drugi kraj i “pronađem sebe”, kako to vole danas da kažu neki popularni psiholozi koji recikliraju opšte znanje. Zbog toga često za sebe kažem i da sam ČERGAR.

Drugo, manjina sam što sam visokoobrazovan. Naravno, ovo se odnosi na pronalaženje posla koji odgovara mom znanju, zvanju, iskustvu, ambiciji da saznam što više o stvarima koje me interesuju, da se usavršavam, da ŽIVIM, a ne da glumim mrtvaca koji hoda po zemlji i čeka svoj red da svojim kostima i kožom nađubri utrobu ove planete. Ne znam kako je u Americi, nisam nikad tamo bio, ne znam kako je u Kini, da li i tamo kojekakvi nikogovići drže pendrek, mač, revolver ili bilo šta drugo, znam da sam kao pripadnik te manjine diskriminisan i želim da se to makar čuje, ako nekog to uopšte interesuje.

Treće, oni koji su ikad čuli moj glas, znaju da pomalo šuškam kad pričam. Nekom je to simpatično, ali samo donekle. Znam da sam pokušao da to ispravim kao klinac ali, jednostavno, oblik moje vilice je takav da je to bilo nemoguće. Podsetio bih one koji su me trpeli u Gimnaziji na profesorku srpskog koja je bila opsednuta mojim eventualnim pojavljivanjem u horor filmovima i plašenjem drugih statista. Zbog tog šuškanja, ne mogu da budem, recimo, portparol nijedne političke stranke, a TVRDIM da sve te baljezgarije mogu mnogo tečnije i uverljivije da saopštim od većine tih likova i likuša. Ali, da zanemarimo sad to.

Četvrto, levoruk sam(levak- kako to većina kaže). I svakog dana sam diskriminisan kad uđem u prodavnicu, moram da kupim skuplju konzervu bilo čega, sa onim mehanizmom za otvaranje, jer nema onih jeftinih nožića za otvaranje koji mogu da se drže u levoj ruci prilikom otvaranja. Jedino rešenje je kupovina onih skupih otvarača koji su takođe prilagođeni za desnoruke(dešnjake), samo je lakše manipulisati sa njima. U banci, pošti, hemijska olovka je gotovo uvek sa desne strane, tako da je svako potipsivanje naloga, uplatnica i ostalih birokratskih stvarčica, noćna mora. U vojsci sam morao da se navikavam na to da čaura na čuvenom m70 AB2  izleće sa desne strane( kao i kod pištolja), pa su levoruki mnogo ugroženiji u startu. Jedino konzerve piva mogu lako otvoriti, a to ima za posledicu sledeću kategoriju.

Peto, imam višak kilograma, ili kako se to danas stručno kaže, pripadam populaciji koja je gojazna. Ima nas 30%. Kao takav, susrećem se sa svakodnevnim izazovima da nađem recimo odgovarajuću garderobu za sebe. Moram da priznam da je taj posao često teži od Sizifovog guranja kamena. Kao da nema odraslih u ovoj Nebeskoj Zemlji. Ono što više boli od činjenice da si gojazan, debeo, jeste podsmeh prodavačice u butiku u kom pronađeš i kupiš to što je baš  za tebe.

Zašto sam takav? Teško je reći. Možda je ono pivo uticalo na pojedine delove tela, možda su hormoni, nervoza, možda lenjost i nedostatak želje da se to promeni, možda nagli prestanak igranja košarke, bez koje nisam mogao ni dan, zbog neobrazovanih kretena koji su držali pendrek u svojim rukama, što nisam uspeo da se izborim sa tim vetrenjačama.Ko bi ga znao? 

Postoji, dragi moji, i šesto i sedmo i ko zna koliko toga još, poput činjenice da nosim naočare, ravnodušnosti zbog poraza Partizana u derbiju i beskrajnog i besmislenog prozivanja one druge strane, zbog činjenice da sam još prošle godine kupio sve četiri zimske gume, što poštujem ograničenja u saobraćaju, što samo ponekad stisnem gas i testiram svoj auto, i to samo na autoputu, što ne kradem, ne bijem i ne maltretiram svoju ženu, što propuštam žene sa decom u pošti, i još mnogo toga.

Nadam se da se niste naljutili zbog ovog pisanija, delimično prouzrokovanog prehladom, praćenom nesnosnim kijanjem i grloboljom. Toplo preporučujem svima šolju Fervexa rastvorenog u hladnoj vodi(SIDU LEČI), ili nekog čaja po vašem izboru. 

2 thoughts on “Problem manjina ili uticaj iznenadne prehlade

  1. ”Kao da nema odraslih u ovoj Nebeskoj Zemlji.” A ono za odrasle što prodaju, sve je čudnih dimenzija. Pantalone npr. – ako su prave dužine, onda su tesne, a ako nisu tesne, onda noge ne mogu da izadju na drugu stranu nogavica… Cccc, a nekad se znao standard…😛

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s