Početak

 

Poslednja tišina i rizični pogledi, posustajem, sve me više umaraju polomljene kosti. Zašto ja? I gde ću? Ne znam, zašto su oni ljudi tamo toliko smešni i jadni, zašto su im pogledi prazni? Zašto im se oči sklapaju i ruke grče?

-Pre svakog pogleda u ogledalo prekrsti se. Možda ti srce ne izdrži taj naboj kad se suočiš sa svojim ostacima. Jednom sam i ja bio kao ti, doteran i namirisan, naleteo sam na stvarnog sebe i on je probudio sva čula u meni. Nije se čulo ništa, potom, apsolutna tišina je konačno pobedila, dobila je rundu. Ja sam stajao i čekao dok se nisi pojavio ti i počeo da mi pričaš o svakojakim glupostima u sebi. Pusti taj štap i idi,sakrij se, što pre.

-Zašto?

-Zato što nisi, nitićeš, dokazati teoremu da je sve ono što dotakneš, u stvari, tvoje, i da, samim činom dodira, to pokušavaš da pokažeš onima koji su ti nekad nešto drugačije rekli.

-Ja to ne moram.

-Dobro. Vidim da si zagubljeni slučaj. Khm. Imaš li ti, druškane, bilo kakav dokaz?

-A ti?

-Za ovo što pričam, da. Tebe, pred sobom. Stojiš u sred balege, u belim si patikama, pričaš gluposti i mašeš ostacima svinjetine na tebi, ćevapima od prstiju. Dovoljno?

Otišao je bez reči, zamaknuvši za ćošak perionice, udaljene pedesetak metara. Udahnuo sam duboko, zahvativši poveću zapreminu vazduha, i vratio se u kafanu „Kod Konte“ da proslavim pobedu i razmotrim uslove iz smrtonosnog ugovora. Lepo je biti živ i još pomalo zdrav.

2 thoughts on “Početak

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s