NOVI DAN

Našao sam se u poznatoj kafanici na vrhu zgrade, sam, sebi dovoljan. Čitao sam, bolje reći, listao „Danas“, ispijao slatku kafu, krajičkom oka posmatrao taj polusvet, skupljen na toj površini. Bilo mi je prilično jasno da su se sklonili od iznenadne kiše. Spopala me je iznenadna jeza, imaginarni strah me je prekrio, kao jorgan. Plašio sam se da možda konstrukcija zgrade neće izdržati taj iznenadni pritisak, iznenadno opterećenje. Odavno nisam video toliko ljudi na tom malom prostoru, a dolazio sam ovde skoro svaki dan. Gledao sam ih, ne videći ni trunku života u njima. Osećao sam se kao da sam upao na žurku koju su organizovali zombiji. Golobradi klinci, trojica njih, u nekom, samo njima znanom, zanosu, brbljali su o alu-felnama i hromiranju papučica za gas, a pored njih, do zida, sedela je smeđokosa devojčica, skrivena od teme razgovora, od centra pažnje, težišta. Nije imala ni šesnaest godina. Na licu joj se videlo da joj nimalo ne prija što je ignorišu, i to je pokušavala da im da do znanja na razne načine. Smejao sam se u sebi, nisam mogao da se suzdržim. Iskreno sam žalio i njih i nju. Ostala ekipa zombija ličila je na predhodno pomenute, po manirima, gestikulacijama, smradu i površnosti izrečenih, tačnije, ispovraćanih reči. Za jednim stolom sedeli su podbuli, sedi, kepec, i neka suva crnokosa žena. Razmenjivali su pljuvačke i milovali se jezicima, a u jednom trenutku, u pauzi za uzimanje nove doze svežeg vazduha, ona mu šapnu da je pažljivo proučila svoj kalendarčić, u koji upisuje kad je u ciklusu a kad ne, i tek ga onda pozvala da se vide. On je krišom gledao na sat i smejao se na te njene reči. Osim njih, na tom malom prostoru sam video i još nedefinisanih likova koje nisam želeo da opišem. Na licima, ili barem na onom što bi trebalo da budu lica, video sam da ih uopšte ne interesuje, niti brine, činjenica da će, zbog klimatskih promena, biti sve više Uragana poput Katrin i što plastične flaše plivaju Moravom, kao jedan veliki splav. Razmišljao sam da ih pitam da li znaju nešto o tome i kakva su im razmišljanja, ali sam se predomislio iz straha od reakcije. Sebi sam ličio na ludaka, nisam želeo da plašim druge. Lažem, želeo sam da još malo uživam u slatkoj kafi. Ovo mesto je osuđeno da umre, ja ću se solidarisati. Amin.

One thought on “NOVI DAN

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s