Drugi deo


Prelazio sam preko mutne reke gazeći pešačku stazu na mostu dugačku 202m. Pored mene su, jedan za drugim, prolazili automobili različitih boja. Bilo je tu crvenih, plavih, zelenih, poneki od njih bio je žut. Svi su jurili u svojim smerovima, jedan za drugim. Poneki vozač bi usporio za trenutak i, nakon što bi se uverio da ne želim da me preveze, nastavio dalje svojim putem. Gazio sam tu spontanu stazu koja mi se isprečila i ispružila, ne obraćajući previše pažnju na zbunjene poglede suvozača i ostalih na zadnjim sedištima. Bilo me je briga šta misle, kao što je, uveren sam, i njih, šta ja tu tražim i šta se mota po mojoj glavi. A motalo se.
Prolazeći preko mosta razmišljao sam o tome kako su ljudi, ustvari, samo velike kukavice, zakovani u svojim mikrosvetovima, nesavršenim telima, propalim životima zalivenih bedom, nemaštinom, lopovlukom, kompromisima koji su se pretvorili u suprotnost i postali beskrajne rate kredita, uzetih pod prinudom, beznađem, praćenim duvanskim dimom i znojem. Samo mali, beznačajan, broj, uspevao je da pobedi strah i kukavičluk. Oni su ti koji postaju heroji ili antiheroji na jedan dan, dva, tri, nedelju, dve, a još ređi su oni koje duže pominjemo i pamtimo. Među njima su oni koji su „digli ruku na sebe“. Da, upravo tih ljudi sam se setio, tačnije, onih kukavica koje su pokušale da izvrše taj čin, pa se, u nekom spletu nebitnih okolnosti, predomislili, ili ih je neko odvratio od te sinhronizovane grupe pokreta koje dovode do suicida. Ja sam bio jedna bedna kukavica.
Ono što mi se motalo po sivim i polusivim ćelijama je da skočim sa mosta u mutnu i hladnu reku. Metalna ograda je bila visoka oko metar, metar i dvadeset centimetara, nije bilo šansi da je ne preskočim. Zastao sam, približio se ogradi i pogledao ka krajnjem cilju. Odlučio sam da nastavim dalje, iako sam znao da neću uspeti da pobedim smrt, jer hrana koju koristim, voda koju pijem, sve kišne kapi i sunčevi zraci, odavno nemaju tu potrebnu energiju. Mogao sam samo da se zadovoljim odlaganjem smrti ili skupim hrabrost da se što pre oslobodim iluzija da ću je ikad pobediti.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s