Put kroz ukopnikov fleš

 

Oproštaj iz pisma

Istruleo je bivši terijer na bledoj, beloj, traci. Radoznale muve su, odradivši svoj deo posla, u niskom letu promenile lokaciju. Sve je bilo spremno za nov sloj asfalta.

 

 

scena 1 Počasni pogled

 

Poslednji trzaj i nevidljiv osmeh

ostalo je samo da ga zakopaju i utabaju zemlju.

Početnik sam u ovome

gledam, trepćem, ćutim,

ne znam šta je sledeći korak.

Ima nas više

ne znam da li drugi to primećuju.

Ostao sam sam, pred gomilom zemlje

gledam

Početnik sam u ovome.

 

 

Minut za spas

Precrtano ime stoji na zidu

u uzanoj ulici, na pet koraka od mene.

Zastajem i gledam, ne čitam, nije potrebno,

dovoljan je minut gledanja.

 

scena 2

Zaškripao je kaiš na nekom malom motoru

zalupio je vrata,

opsovao nekog jalovog političara

i započeo plovidbu

kroz današnju etapu svog besmislenog života

Ne znam ko je on,

ne zanima me da li

u njegovom notesu ima

dovoljno uspravnih linija,

dobijenih „tabli“,

stvorio se u momentu i nestao potom iz kadra.

Muka mi je, još mi je slika onog bivšeg terijera pred očima,

još mi njegova aura, ili njen rikošet, ometa frekvencije.

Napraviću haos na sred uzane ulice

uplašiću zalutalog prolaznika.

Ostaje mi samo sekund ili sat

do tog sudbonosnog trenutka.

 

 

 

Podvučena rečenica

 

Otišao je, ostavio nas

da pred gomilom idiota glumimo

da smo mnogo jaki.

Ne znam za vas, ali ja razmišljam da se predam

i tako spasim živu glavu.

Gde si sad, snago Nebeska, ti, kršni momče, sa ručerdama?

Dokle ćeš trpeti ovakve skotove?

Izađi im na biljeg!

Pokaži da si ti, ne neko drugi, sposoban

da uradiš nešto više.

Ne čekaj ih, te kukavne skotove.

Oni su odavno pronašli za njih bolje mesto.

Izađi, ako te je ikad bilo.

Spasi nas, jadne i čemerne,

obične i uvek spremne da se žrtvujemo

za druge, više, ciljeve.

spasi nas,

budi naša najveća snaga,

budi sve što poželiš.

Mi ćemo umeti to da cenimo.

Spasi nas!!

 

 

 

scena 3

Pronašao sam mir, tišinu, lepotu, ono za čim sam oduvek čeznuo. Pronašao sam klupu u zabačenom delu grada, pokrivenu travom, skrivenu od paparaca. Uživam u njoj, ljubim svaki njen deo. Prati me duh onog bivšeg terijera, kao da sam ga nasledio zbog dobro urađenog posla. Smeta mi to, ali bar ga niko osim mene ne vidi. Nadam se da mi neće zameriti što u kafanama neću naručivati i za njega, strpali bi nas obojicu na pravo mesto i završili priču pre vremena. Ne želim da izgubim tu klupu, njenu toplinu, izgubio bih sve.

 

 

 

scena 4

Ponekad se zapitam šta će mi sve ovo, zašto ne odem negde gde me niko neće pronaći, tamo, gde me neće tražiti? Do pre neku sekudu sam to mogao. Zaista. Koja me je prokleta energija pokidala i vezala, kakvi su to lanci? Bilo bi jako loše da skončam u ovoj palanci, na sred ulice, sam, želim malo više od pseće smrti. Želim da me ne pronađu nikad, da i moja smrt prođe isto kao život, nezapaženo. Stvarno ne znam šta će mi sve ovo?

 

 

Samo su smrt i balega neuništivi-nastavak treće scene

 

Ne želim da ostavim klupu da pati

ne želim da se pretvorim u običnog šetača bez cilja.

Spalio bih i Bibliju i Kuran

i sve svoje dronje,

ne bih se osvrnuo da se izvinim!

Ošamario bih prvog

koji bi pokušao da mi da neki savet.

Da li je to prihvatljivo nije me briga

niti su bitni ljudi sa belosvetskih taraba

i svih pratećih govornica.

Oni ne poznaju nijednu klupu,

oni ne znaju da uživaju u bilo čemu,

njihov je život samo balega i smrad

i ostaci slame,

njihove mozgove je prekrila patina.

Da li ih mrzim ili samo prezirem njihov zadah?

Ne znači mi mnogo

ako me pronađu pored klupe i oduzmu mi je. Uh.

 

 

Povratak

 

Držim lopatu u rukama,

bacam zemlju na sanduk u rupi,

čujem lupanje posle svake bačene količine,

ne brinem da će se pokojni profesor od buke probuditi,

drhtim, kao da sam go na vetrometini,

ne čujem jecaje ogladnele rodbine,

ne vidim ispijene poglede

niti sam zainteresovan za broj hiljadarki

u popovim rukama i potom u džepu.

Bacam zemlju svojom lopatom

i nadam se skorom kraju ove agonije,

nadam se odlasku u malo carstvo, nadam se odmoru

i novom razgovoru sa duhom onog terijera.

Da li želim da, kao najveća kukavica, umrem,

i pobegnem i oslobodim se svega?

 

 

 

Red

 

-Gospodine, hoćete li reći zbog čega ste došli? Iza Vas se stvorio red, ljudi čekaju, recite.

-Hm, da, da, da. Proverite mi stanje, molim Vas.

-U minusu ste šest hiljada.

-Hvala najlepše. Doviđenja. Dovraga, opet kasni plata. Nekom se, izgleda, ne živi. Izašao samiz banke, na vratima me je ošamarilo sunce. Mogao sam ili levo ili desno. Ovako zaslepljenom upornim zracima i ošamarenom, bilo mi je svejedno. Oba puta su vodila ka istom cilju.

Krenuo sam za nogama, imao sam poverenja u njih. Nakon kratke šetnje, našao sam se pred drvenim, ulaznim, vratima. Osmotrio sam unutrašnjost i nakon toga se našao u prostranom i polumračnom hodniku. Pronašao sam bela vrata i ušao u prostoriju iza njih bez kucanja. U prostoriji je sedeo suv, proćelav, čovek, sa svojih, ne više, od četrdeset godina, vidno zbunjen što me je video. U krilu mu je sedela polugola popišulja. Nešto mu je šaputala na uvo.

-Izvinjavam se što prekidam Veliki odmor. Pavloviću, zašto ne mogu da podignem svoj zarađeni novac? Odgovori mi, reši to i ja odoh, a ti nastavi sa obukom pripravnica!

Nisam čuo njegove reči, sve izgovore sam znao napamet. Napustio sam to prokleto mesto, to „leglo bluda i razvrata“, oslobodivši svoje oči mraka. Odlučio sam da sutradan proverim stanje na računu. Zaspao sam posle dva sata.

 

 

Problem je u mraku

 

Pronašao sam novi kolosek

klizav, beo, klečao je

da me ubedi da ne oklevam, ne čekam.

U mojim očima, koje su nekad bile plave,

video sam sivilo i u njemu

neopisivu želju da ga gazim, sahranim pod nogama.

Zaplovio sam kroz nepoznatu dimenziju

sudarajući se sa maglom, gurajući je.

Bila je žrtva moje odlučnosti.

Brzo sam se uspaničio

jer nikog nije bilo okolo, ničeg.

Zavladao sam tom nepristojnom prazninom,

krunisan je Kralj Panike, bez krune,

odore, žezla,

go i bos, i u panici.

Stvarno je problem u mraku.

 

 

REKVIJEM

 

Prohladno jutro

u zaboravljenoj palanci

sprema se ekipa da ne razočara

krčka se sarma, opojni mirisi lete kroz smog.

Uskoro će taj komad hrastovine

biti spušten u zemlju i  njom prekriven.

Uskoro će se ponovo sresti

dva slučajna prolaznika,

bivši terijer i bivši ukopnik.

Da li je to taj kraj?

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s